Врсте и могући облици јавно-приватних партнерства

Домаћа и упоредна законодавна рјешења о ЈПП-у познају два основна модела ЈПП-а:

а)    Уговорно ЈПП, и
б)    Статусно ЈПП.

Уговорно ЈПП одређује се као модел ЈПП-а у којем се међусобни однос јавног и приватног партнера уређује уговором о ЈПП-у. Сам уговорни модел није законодавно одређен и он се даје само у оквиру једног општег појма уговора који се неријетко назива и „јавни уговор“ (публиц цонтрацт). Посебно се може говорити о различитим модалитетима када је ријеч о уговорима о оперативном управљању јавним инфраструктурним пројектом. Овдје приватни оператер склапа уговор с друштвом које је у власништву јавног сектора (нпр. секторски органи према одредбама Закона о јавним набавкама БиХ) на основу којег се остварује право на управљање одређеним јавним добром, односно право на остваривање користи из експлоатације и обавеза преузимања оперативних ризика. Код уговора о оперативном и финансијском управљању приватни сектор управља пројектом у власништву јавног сектора, али истовремено осигурава финансирање. Све ове инвестиције представљају облике удруживања приватног и јавног сектора на стварању нове јавне услуге, односно изградње новог пројекта у цијелости, чиме се директно увећава и/или ствара ново јавно добро.

Статусно ЈПП се одређује као модел ЈПП-а који је заснован на чланском односу између јавног и приватног партнера у заједничком привредном друштву које је носилац реализације пројекта ЈПП-а. Код овог облика ЈПП-а партнерски однос се може засновати на оснивачким улозима у новооснованом привредном друштву или на откупу власничких удјела у постојећем привредном друштву. Постоји и могућност да јавни партнер закључи уговор о оснивању заједничког привредног друштава са друштвом посебне намјене које је основао изабрани приватни партнер искључиво ради реализације додијељеног уговора о ЈПП-у.

Законодавна рјешења иду за тим да се прописује обавеза провођења поступка одобравања пројекта ЈПП-а који је основ статусног модела. Разлика је у томе што јавни и приватни партнер, прије заснивања статусног модела ЈПП-а, могу склопити уговор о ортаклуку чији је циљ успостава заједничког привредног друштва у сврху реализације пројекта ЈПП-а. Уговор о ортаклуку познају поједини кантонални закони о ЈПП-у, а познавао га је и ЗЈПП Хрватске из 2008. године. Послије овог чина основ партнерства јавног и приватног партнера чини њихово чланство у том заједничком привредном друштву, а не више уговор о ортаклуку. Поједина законодавна рјешења не познају уговор о ортаклуку (нпр. ЗЈПП РС), али постоји рјешење по којем заједничко привредно друштво може учествовати искључиво у реализацији пројеката ЈПП-а за чију реализацију је и основано, што је логична посљедица јер је ново друштво основано само са циљем реализације једног или више пројеката ЈПП-а. Сам ортаклук је нешто што је синоним и за партнерство које, у овом случају, подразумијева јавне и приватне партнере као учеснике. И у случајевима када ортаклук није законодавно одређен, он је у свему иманентан овој врсти пројеката. Може се ово питање посматрати и са становишта да је сам уговор о оснивању заједничког привредног друштва од стране јавног и приватног партнера један вид суи генерис ортаклука.

У оквиру ове подјеле уговорних ЈПП-а, како је већ речено, јављају се два модела пројеката ЈПП-а, и то:

а)    Концесијски модел уговорног ЈПП-а, и
б)    Приватна финансијска иницијатива.

Концесијски модел је уређен посебним законодавством у домаћем праву и ово рјешење је доста уједначено на свим нивоима власти. У регији постоје и другачија рјешења која иду за тим да се јединствено уреде правни институти ЈПП-а и концесија (Словенија, Србија, БЈР Македонија). Једино одступање у оквиру законодавних рјешења у секторима ЈПП-а и концесија (ако их посматрамо одвојено у законодавном погледу, што они и јесу) јесте постојање закона о концесијама на нивоу БиХ, као и Комисије за концесије БиХ.

Приватна финансијска иницијатива представља посебан уговорни облик ЈПП-а у којем приватни партнер финансира, изводи (гради), одржава и руководи јавном грађевином за различите потребе јавног сектора. Услуге се већим дијелом наплаћују од јавног сектора, при чему приватни партнер може изградити грађевину у свом власништву према захтјевима јавног партнера. Крајњи циљ ових пројеката је задовољавање неке тзв. јавне потребе, при чему јавни партнер плаћа кориштење грађевине, укључујући и услуге које пружа приватни партнер.

Могући облици јавно-приватних партнерства

Изложени су бројни облици и модели пројеката ЈПП-а, али се они могу груписати у неколико основних облика сарадње (партнерства) јавног и приватног сектора. Више пута је речено да сви они представљају резултат пословне праксе која, нажалост, није присутна на нашем економском простору. Стога говоримо о сљедећим групама (облицима) ЈПП-а и концесија у уговорном погледу:

а)    Уговори о управљању (манагемент цонтрацтс) појединим привредним друштвима,  
б)    Уговори о пружању услуга (сервице цонтрацтс), којима приватни сектор преузима пружање неке услуге у име или за рачун јавног сектора,
ц)    Уговори о најму (закупу) јавних добара (леасе агреементс), којима јавни сектор даје јавну имовину приватном партнеру на кориштење, а приватни партнер унајмљену (закупљену) имовину користи и најчешће је технолошки и функционално развија и усавршава,
д)    Уговори о заједничком улагању (јоинт вентуре агреементс), којима јавни и приватни сектор оснивају заједнички пословни субјект (најчешће посебно привредно друштво) ради реализације неког пројекта, а висина и начин улагања и расподјела ризика се деfiнишу уговором,
е)    Концесијски уговор – „изгради-изведи-пренеси“ (Буилд-Операте-Трансфер – БОТ), којим јавни сектор дио својих права или обављање одређене дјелатности преноси на уговорени рок у сферу одговорности приватног партнера, и
ф)    Приватна финансијска иницијатива – као облик ЈПП-а који по својим карактеристикама спада у тип уговора „пројектуј–изгради–финансирај–изведи“ (Десигн-Буилд-Финанце–Операте – ДБФО). Под овим обликом партнерства познати су још и претходно споменути модели, нпр. „изгради–посједуј–изведи–пренеси“ (Буилд-Оwн-Операте-Трансфер – БООТ), „пројектуј–изгради–финансирај–посједуј–изведи–пренеси“ (Десигн-Буилд-Финанце-Оwн-Операте-Трансфер – ДБФООТ) итд.

Јавни сектор путем уговора из домена приватне финансијске иницијативе изнајмљује или купује тачно одређену врсту јавних добара или јавних услуга које му пружа приватни партнер. Посебно су интересантни уговори „изгради–посједуј–изведи“ (Буилд-Оwн-Операте – БОО) и „купи–изгради–изведи“ (Буy-Буилд-Операте – ББО) код којих приватни партнер купује, гради, одржава и управља имовином која је његово искључиво власништво и чијим управљањем приватни партнер сноси све ризике, али убире и све користи од пружања уговорене јавне услуге.

У наведеним основним облицима реализације ЈПП-а могуће је уочити да дио њих представља класични уговорни однос партнера (уговор о управљању, уговор о услугама, уговор о најму или закупу), док други дио представља институционални облик партнерства (заједничко улагање или јоинт вентуре) док остали наведени модели представљају неки од уговорних облика ЈПП-а, и то су:

а)    Концесије – „изгради–изведи–пренеси“ (Буилд-Операте-Трансфер – БОТ), и  
б)    Поједини облици приватне финансијске иницијативе, као што су:

аа)    „пројектуј–изгради–финансирај–изведи“ (Десигн-Буилд-Финанце–Операте – ДБФО), „изгради–посједуј–изведи–пренеси“ (Буилд-Оwн-Операте-Трансфер – БООТ) и „пројектуј–изгради–финансирај–посједуј–изведи–пренеси“ (Буилд-Финанце-Оwн-Операте-Трансфер – БФООТ),
бб)     односно, модели којима приватни партнер задржава власништво над изграђеним објектима или инфраструктуром: „изгради–посједуј–изведи“ (Буилд-Оwн-Операте – БОО) и „купи–изгради–изведи“ (Буy–Буилд–Операте – ББО).